Tajna ohridskog bisera

Samo dve porodice znaju formulu za pravljenje čuvenog sedefa

Tajna ohridskog bisera

Poznato je jedino da se koristi krljušt ribe plašice

Hiljade stranih i domaćih gostiju otputuje iz Ohrida, najlepšeg makedonskog grada, noseći sa sobom suvenir od bisera, uvereni da su za relativno "male pare" došli do prave dragocenosti.

Među njima je, međutim, mali broj onih koji su kupili pravi ohridski biser, jedinstven u svetu, kao što je jedinstveno i prelepo jezero na čijim obalama leži Ohrid.

Malo je Ohriđana koji znaju kako se dolazi do pravog bisera, a o trgovcima, koji prodaju ogrlice i druge ukrase, da se i ne govori. Oni jednostvno samo znaju da se snežno beli sedef dobija od krljušti ribe ulovljene u jezeru. Trgovci, naravno, tvrde da je svaki biser koji oni prodaju prvi. Ali, nije tako.
Samo dve porodice u Ohridu znaju tajnu pravljenja pravog ohridskog bisera, dok je sve ostalo što se kupcima nudi manje ili više uspešna imitacija, najčešće urađena uz pomoć plastike.
Te dve porodice, koje ne žele ni da se saopšte njihova imena, proizvode pravi biser koji je izuzetno skup, jer se do njega dolazi dugim procesom.

Slaganjem oskudnih činjenica otkriva se deo istorije i misterije pravljenja pravog bisera. Daleke 1927. godine u Ohridu se obreo izvesni Jovan Subanović, koji je tvrdio da je Rus. Bio je povučen i ćutljiv, cele dane je provodio uz jezero, sa ribarima. I sa njima je retko razgovarao, ali je pažljivo zagledao ribu koju su izvlačili iz jezera.
Jednog dana misteriozni Jovan zbunio je ribare kad ih je zapitao da li bi mu prodali krljušt plašice. To je najsitnija riba, malo krupnija od girice, ali je imala dosta blještavije krljušti. Ribari su krljušt bacali, a plašicu prodavali najsiromašnijim sugrađanima.
Čudni stranac skupljao je zatim danijma bačenu krljušt, a onda se povukao u svoj iznajmljeni ohridski stan. Posle više dana Jovan je u rukama držao bisernu ogrlicu za koju je rekao da ju je napravio od krljušti plačice, ribe koja jedino na svetu živi u Ohridskom jezeru.

Tajnu pravljenja emulzije za sedef gost je zatim otkrio dvema ohridskim porodicama, a imao je nameru da je saopšti i trećoj, najavljujući da će posle tog napustiti grad.
Jednog dana Ohriđani su pronašli, blizu obale jezera, mrtvog Jovana Subanovića, ako se uopšte tako zvao. Lekari su zabeležili da je ubijen, a policija nikad nije ušla u trag počiniocima tog zločina, niti je uspela da otkrije motive.
Jedini uslov čudnog pronalazača bio je, prilikom poveravanja tajne pravljenja sedefa ohridskim porodicama, da je sačuvaju za sva vremena. Novac im, kako se tvrdi, nije tražio, niti je postavljao bilo kakve druge zahteve.

Od tada te dve porodice, pune 72 godie, prenoseći tajnu s kolena na koleno, izrađuju pravi ohridski biser. Jedino one na svetu!
Zna se da je potrebno nekolikoko tona plašice, odnosno krljušti sa nje skinuto, da bi se dobilo nekoliko litara emulzije, od koje se zatim pravi sedef. Sve ostalo je tajna.
Ne zna se kako se "obrađuje" krljušt, koje se hemikalije dodaju, kako na kraju zablista sedefasta ogrlica, nikad ne gubeći sjaj, ni posle više decenija.

Moderna tehnologija uspela je da od veštačkih materijala napravi sedef sličan originalu. Ogrlice napravljene od njega vremenom menjaju boju, gube sjaj, i tek tada se kupci uvere da nisu vlasnici čuvenog ohridskog bisera. Zabluda ih, na sreću, ne košta mnogo.